Patetika

iliti kada ti budućnost promijeni prošlost (25.6.)


Nikad neću zaboraviti to jutro.

Taj praznik.
I taj dan.
I tu kišu. 
I suze.
I strah.
I zid visok poput beskraja.

Prerano sam se probudila. Prejako je kiša padala. Previše je bilo crta na čarobnom štapiću.

Nikad neću zaboraviti tu zbunjenost.
To iznenađenje.
Taj osjećaj nesposobnosti: ne znam ja odigrati tu ulogu.

Sjećam se i praznine.
Hladnog i pretihog hodnika u glavi i preglasnih koraka koji su odzvanjale: trudna si.

Reagirala sam prejako.
Uz buku i bijes i krik i ponos i predrasude i s vihorom.

On je reagirao taman.
Zagrlio me.

Ja sam počela plakati.

Stala sam tek za sedam sati.
Sedam sati je trebalo da shvatim da ću biti mama.
Sedam sati je trebalo da shvatim da ja mogu biti mama.
Sedam sati da shvatim da ja želim biti mama.
Sedam sati je trajala oluja i
sedam sati je trebalo da se pojavi duga.
I osmijeh.

Još osam mjeseci je trebalo da shvatim da:

Nikad neću zaboraviti to jutro.
I taj dan.
I tu dugu.

I osmijehe.

I sreću.
I most od boja koji me odveo onkraj beskraja.

U snove. I ljubav.

Leave a Reply